Ormuski moreuz u senci novog bliskoistočnog poretka: Ko zapravo kontroliše vreme?

Ormuski moreuz u senci novog bliskoistočnog poretka postao je centralna tačka geopolitičkog nadmudrivanja u kojoj se tradicionalna vojna moć sukobljava sa modernim oblicima asimetričnog i ekonomskog ratovanja.

Tenzije u ovom uskom tesnacu, kroz koji prolazi petina svetske nafte, već decenijama predstavljaju barometar globalne stabilnosti, ali najnoviji razvoj događaja ukazuje na suštinsku promenu u raspodeli karata između Vašingtona i Teherana.

Dinamika koja se odvija na relaciji između Bele kuće i iranskog vojnog i političkog vrha više nije samo regionalni sukob niskog intenziteta, već strateška igra nerava sa dalekosežnim posledicama po celokupan globalni energetski i finansijski poredak.

Politički diskurs američke administracije prema Iranu poslednjih meseci karakterišu nagli rezovi i naizgled kontradiktorne poruke koje šalje predsednik Donald Tramp.

Njegove izjave često variraju u rasponu od nekoliko sati, gde ujutru javno tvrdi da je istorijski dogovor sa Teheranom na dohvat ruke, da bi popodne promenio stav i naglasio kako nema nikakve žurbe u pregovorima jer vreme navodno radi za američku stranu, dok dan završava otvorenim pretnjama vojnim udarima i bombardovanjem.

U međunarodnim analitičkim krugovima vodi se ozbiljna rasprava o pravoj prirodi ovakvog nastupa. Dok jedan deo zapadnih eksperata smatra da je reč o primeni doktrine izračunate nepredvidivosti koja treba da drži protivnika u stalnoj neizvesnosti, realnost na terenu pokazuje da Teheran takve poruke više ne uzima kao kredibilnu vojnu pretnju.

Iranske novinske agencije i obaveštajni izvori otvoreno prenose informacije o tome da unutar samog Vašingtona postoje zvaničnici koji diskretno poručuju iranskoj strani da ignoriše agresivne objave na društvenoj mreži Truth Social. Prema tim izvorima, zapaljiva retorika američkog predsednika prvenstveno je namenjena unutrašnjoj političkoj sceni, domaćim medijima i javnosti kao instrument političke propagande, a ne kao stvarni uvod u otvoreni kinetički sukob.

Sa druge strane, Iran na ove oscilacije u američkoj politici odgovara strategijom dugoročnog planiranja i konsolidacije sopstvenih pozicija. Ključne figure u iranskom bezbednosnom aparatu, poput Mohsena Rezaeija koji je šesnaest godina komandovao Islamskom revolucionarnom gardom i koji danas obavlja funkciju vojnog savetnika novog vrhovnog vođe Mojtabe Hameneija, otvoreno proglašavaju istorijsku stratešku pobedu nad Sjedinjenim Državama. Iz perspektive Teherana, status Amerike kao neprikosnovene globalne supersile pretrpeo je trajno urušavanje nakon sukoba u regionu. Iranska vojna doktrina se zasniva na pretpostavci da je američko planiranje bilo prilagođeno kratkotrajnom i brzom sukobu koji je u najgorem scenariju trebalo da traje petnaest dana, te da su snage raspoređene u skladu sa tim procenama.

Kada su ti početni planovi propali, Vašington je, prema iranskom tumačenju, pokušao da kroz unilateralne predloge o primirju obezbedi prostor za konsolidaciju i obnovu svojih snaga. Međutim, iranska odbrambena strategija uspela je da predupredi takav razvoj događaja, ostavljajući američke snage zarobljene u onome što iranski generali nazivaju strateškom zamkom Ormuskog moreuza.

Geografski i vojni položaj Irana omogućava mu da projektuje pretnju koja daleko prevazilazi granice samog Perzijskog zaliva. Ukoliko bi se potencijalni sukob proširio iz Ormuskog moreuza na Omansko more, tesnac Bab el Mandeb i Indijski okean, konflikt bi poprimio nekontrolisane globalne dimenzije koje nijedna strana ne bi mogla da obuzda. Svesni te činjenice, iranski zvaničnici naglašavaju da se zapadne sile zapravo plaše ulaska u otvoreni rat i da su upravo zbog toga prinuđene da ostanu za pregovaračkim stolom. Teheran istovremeno insistira na pravnim i bezbednosnim opravdanjima za svoj suverenitet i upravljanje moreuzom, tvrdeći da njihove akcije ne predstavljaju blokadu slobodne trgovine, već legitimno pravo na sprečavanje nesigurnosti i vojnih kampanja uperenih protiv njihove teritorije.

Ovakva analiza situacije nalazi uporište i u radovima istaknutih američkih politikologa i stručnjaka za međunarodne odnose. Profesor Robert Pejp sa Univerziteta u Čikagu takođe deli ocenu da su Sjedinjene Države upale u ormusku zamku iz koje ne postoji jednostavan niti bezbolan izlaz.

Prema njegovim analizama, vojni i geopolitički uticaj Irana narastao je do te mere da se ova zemlja u regionalnim okvirima mora posmatrati kao sila prvog reda sa kojom se ne može upravljati isključivo politikom pritiska i sankcija. Suština ove zamke leži u matematici globalnog tržišta i neraskidivoj vezi između geopolitičkih tenzija i ekonomskih pokazatelja u samoj Americi.

Ekonomska realnost najoštrije demantuje tezu da vreme radi za Vašington. Statistički podaci i grafikoni pokazuju gotovo savršenu korelaciju između kretanja cena sirove nafte na svetskim berzama i stope inflacije unutar Sjedinjenih Država. Svaki put kada se u Ormuskom moreuzu podignu tenzije, cene nafte automatski rastu zbog straha od prekida snabdevanja. Ukoliko bi došlo do istovremenog zatvaranja ili ozbiljnog ugrožavanja plovidbe kroz Bab el Mandeb, cene energenata bi doživele nezapamćenu eksploziju.

Za američku ekonomiju, koja je izuzetno osetljiva na cenu goriva, to bi značilo novi talas visoke inflacije, što je scenario koji nijedna administracija u Vašingtonu ne može sebi da priušti iz unutrašnjepolitičkih razloga. Dok je Iran kroz decenije izolacije razvio visoku otpornost na ekonomske krize i funkcioniše u uslovima permanentnih sankcija, američka javnost i politički sistem imaju veoma nisku toleranciju na dugotrajne ekonomske potrese i pad životnog standarda. Zbog toga se logički nameće zaključak da faktor vremena u ovoj jednačini zapravo pruža prednost Teheranu, čineći stabilnost u Ormuskom moreuzu najvažnijom polugom za balansiranje moći na savremenoj političkoj sceni.